top of page
DOLAZAK U OBEĆANU ZEMLJU
Verovatno se svi Srbi u Americi sećaju svog prvog sletanja na Novi kontinent. Za mene je to nezaboravni 22. oktobar, 1973. godine, na aerodrom Kenedi u Njujorku.
Našu porodicu dočekao je moj pokojni teča, Zoran, i, njegov “beli ford”. Teča Zoran je šezdesetih bio zatočenik na Golom otoku.
Zahvaljujući njemu, preko pedeset ljudi iz Jugoslavije kasnije je došlo u Ameriku.
Neki su došli uz pomoć mojih roditelja, neki preko moga strica i njegovih sinova, a moja
bivša svastika, tašta i tast - preko mene, ali, većina tih ljudi po prvi put došli su u SAD sa turističkom
vizom.
Mnogi od onih koji su “harali” beogradskim ulicama pre raspada Jugoslavije danas su uspešni ljudi, imaju svoje porodice i žive po raznim delovima SAD. Tako, imam rođaka u Sijetlu,
jednog brata na Floridi, drugog u Merilendu, trećeg u Severnoj Karolini. A oni, imaju prijatelje po čitavoj istočnoj obali a došli su, po garanciji, prvo u državu Nju Džerzi. Nakon toga, svako je otišao svojim putem.
Retko ko se od ovih doseljenika i seća mog pokojnog teče a još manji broj ga je i upoznao pošto je teča otišao na onaj svet davne 1992. godine. Te noći, kad je moja porodica
stigla, vozeći sa aerodroma Kenedi ka Nju Džerziju teča se nekako izgubio u Harlemu. Tada
je Harlem bio najopasniji i najsiromašniji deo Njujorka a belih stanovnika u tom okruženju nije
bilo. Iz razloga bezbednosti čak i taksisti u širokom luku zaobilazili su Harlem.
Bila je velika vrućina, a za nas iz Jugoslavije ta zapara bila je pravo čudo za oktobar mesec. Topla noć izmamila je tamnopute stanovnike Harlema na ulice. Izbegavali su vrelinu zidova unutar stanova uglavnom sedeći na terasama svojih domova ili na ulaznim stepenicama zgrada.
Sećam se da je muzika dopirala sa svih strana, narod je pevao, pričao u glas a tu i tamo mogla se čuti i po koja žučna svađa. Smiraj oktobarskog dana samo smo mi uznemirili - beli putnici u belom fordu! Ostali smo bez reči sedeći u tišini i posmatrajući kroz prozore kola tamnopute stanovnike čuvenog Njujorka.
U tečin stan stigosmo zato tek kasno uveče. Sačekala nas je tetka i moj brat Peđa koga sam tada po prvi put upoznao. Nismo nešto mnogo ni pričali jer sam, kao i svako dete umorno od puta, ubrzo zaspao. Kod tetke i teče prekršili smo naše staro pravilo: svakog gosta - tri dana dosta. Ostali smo dve sedmice. Mama i tata ubrzo se zapošljavaju u nekoj piljarnici a seku i mene upisali su u osnovnu skolu broj 9 u gradu Patersonu. Škola mi je ličila pre na neku fabriku ili zatvor. Fasada, na kojoj
se tu i tamo nalazio i po koji grafit je bila veoma stara a na prozorima su bile rešetke. Nije imala ni fudbalsko terenče ni neku parkovsku celinu. Ručak nije bio kuvan nego zamrznut a podgrevale su ga žene u čudnim uniformama koje su govorile meni nerazumljivim jezikom. Mala količine hrane u aluminijskom poslužavniku činila je da sam stalno bio gladan. Najčešće smo dobijali jednu viršlu sa malo krompira. Ubrzo sam postao baš željan naše sveže trpeze iz škole na Banovog brdu koju sam pohađao pre dolaska u SAD.
Nije to bilo jedino iznenađenje koje mi je Amerika pružila. Još jedno od iznenađenja bio je
i - “prijem” novog đaka u multinacionalno društvo. Drugog dana u školi pretukla su me četvorica iz mog razreda. Jedan je bio Španac, drugi Afroamerikanac, treći Srbin (zar bi moglo bez bratskog udarca!) a njihov vođa bio je Italijan. Posle iznenadnog napada, meni do dan-danas nejasnog, ostaviše me da ležim ispred škole na betonu. Narednih dana sam tim dečacima individualno prilazio i
pesnicom na isti način uzvraćao udarac u glavu bez upozorenja. Jedino nisam stigao onog Italijana.
U međuvremenu je direktor škole čuo šta se dogodilo pa nas je sve pozvao na razgovor u kancelariju. Nisam još znao engleski te su pozvali jednog dečaka da prevodi. Zvao se Željko i lepo je
preveo moju verziju događaja pa su četvorica “zločinaca” ubrzo bili kažnjeni.
Željko i ja nastavili smo da se družimo a naši roditelji ubrzo su se sprijateljili. Kod Hrvata koji su voleli Jugoslaviju dve godine odlazili smo u goste na meze i lepe sokiće. A onda smo se preselili u drugi deo grada.
bottom of page