OSLOBAĐANJE BEOGRADA 1944
Nije potreban uvodni tekst o partizanskim zločinima u oktobru 1944. godine, kada su komunisti pod okriljem tenkova Crvene armije zauzeli Beograd, dovoljno je navesti poruku Slobodana Penezića Krcuna, Beograđanima:
- Premnogo vas je ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo.
U oduševljenju što su se dočepali glavnog grada, komunisti su se teško obuzdavali u javnim istupima.
- Srbiji nije dovoljno pušteno krvi - rekao je Milovan Đilas u prvoj izjavi iz „oslobođenog” Beograda.
A Josip Broz Tito je u govoru na
Banjici poručio:
- Srbija nema čemu da se nada. Za nju neće biti milosti.
Stojan Pribićević izvestio je jedan američki list 27. januara 1945. godine da se „posle oslobođenja
Beograda civili čitavu nedelju dana nisu usuđivali da izađu na ulicu”. Prema podacima američkog ministarstva vojske, komunisti su u Beogradu streljali „između 13.000 i 30.000 ljudi”.
Mnogo godina kasnije, major OZNA Milan Trešnjić svedočio je da je na Dedinju, u kvartu kojim je
on komandovao, ubijeno oko 800 civila. A Beograd je imao 16 kvartova. Kada su otkrivena dokumenta
OZNA u Zagrebu, ispostavilo se da su komunisti više ljudi ubili u jednom beogradskom kvartu nego u
celoj hrvatskoj prestonici.
-Petnaest dana po ulasku u Beograd, Ozna je bila jedini sud i zakon. Za to vreme je likvidirano nekoliko hiljada saradnika okupatora i građana. Ja se ne osećam krivim, iako sam u tome učestvovao. Tek će posle mesec dana Ranković tražiti da se uvedu redovni sudovi. Plan je bio da se pobije što više saradnika okupatora i neprijatelja revolucije. To je obavljeno uspešno.– priznao je u Trešnjić
intervjuu za časopis „Krug”.
Trešnjić je otkrio i da su egzekucije „narodnih neprijatelja” obavljane u Lisičjem potoku, Banjičkoj
šumi, naselju Braće Jerković, Žarkovu, na mestu gde je danas stadion Grafičara…
Pripadnik KNOJ-a, Mija Petrović iz sela Badnjevac kod Kragujevca, stražario je šest meseci ispod
Avale, gledajući kako OZNA svake noći strelja civile dovezene kamionima iz Beograda.
- Slušao sam i plač i jauk tih žrtava dok su ih ti beogradski oznaši tukli, rukama, nogama i kundacima, jer su se oni jedva kretali, a jaka zima, oni jadnici goli. Za onih šest meseci dok sam ja bio po stražama, verujem da je pobijeno najmanje 10.000 ljudi - svedočio je Petrović. On je, takođe, pokazao masovnu grobnicu, odnosno nekadašnji nemački rov za stojeći stav dug oko kilometar i po, od skretanja za Ralju prema Beogradu, tik iznad druma. Kako je koja grupa streljana, rov je zatrpavan, a i danas se vide kasnije nastala ulegnuća.
Masovna grobnica nalazi se i u negdašnjim Belimarkovićevim voćnjacima na Banjici. Ovde je tokom rata bilo najveće nemačko podzemno skladište benzina na Balkanu. Komunisti su celo skladište napunili leševima, pa su pored kopali nove masovne grobnice. Sudbinu naše prestonice, u odgovarajućoj srazmeri, doživeli su, nažalost, i svi drugi gradovi u Srbiji.
